Протосинђел Валеријан Штрбац је рођен 28.априла 1909 год. у Шибенику од оца Буре и мајке Олге. Имао је два брата, Душана и Антонија. и две сестре Стефанију и Јованку. Брата Антонија су 1943 год. убиле усташе. 

   Завршио је шест разреда основне школе, три разреда грађанске и монашку школу. Од малих ногу је показивао интересовање за свештеничку службу. Замонашен је и рукоположен у чин јеромонаха у октобру 1928 год. у цркви Пресвете Богородице у Шибенику. До избијања Другог светског рата, служио је у више места у Далмацији (Врлици, Отишићу, манастиру Драговићу, Бенковцу). После слома Краљевине Југославије провео је шест месеци у усташком затвору. По изласку из затвора, прикључује се четницима Динарске дивизије којом је командовао Војвода Момчило Ђујић. Са браћом четницима је ишао из борбе у борбу са пушком у једној руци и крстом у другој, бранећи српску нејач, старе и изнемогле, српска огњишта, српске светиње и веру православну. У предаху, између борби, служио је свете литургије, проповедао, крштавао, венчавао, погинулу браћу саборце опојавао. Са Динарском четничком дивизијом је прешао пешке пут од Далмације до Италије. Издржао је све муке по логорима те земље, као и по логорима Немачке.

   Дужност пароха парохије Свете Тројице у Халифаксу преузео је 18. децембра 1953 год. Много је допринео куповини и освећењу прве цркве у Халифаксу. Један је од најзаслужнијих за куповину и оправку данашње цркве. У њој је, на солеји испред олтара, испустио своју племениту душу 24. новембра 1977 год. не дочекавши да види завршен и освећен овај центар. Последње речи су му биле: "Слажите се и довршите ово свето дело!"
   Какав је у животу био протосинђел Валеријан може се видети из његовог одговора г. Стевану Маровићу, човеку који је, у Минхену у Немачкој, био задужен за издавање виза (афидевита) за одлазак у Америку. Писмо је писано 10. октобра 1949 год. у месту Боргхорст у Немачкој. Ево дела тога писма:

   "Како Вам написах и ја сам добио од Вас потребита питања за афидевит, још Вам нисам одговорио док се са Вама не споразумијем о томе да ја не могу напустити логор, односно овај наш јадни народ, док и последњи наш човјек не емигрира. То је моја света дужност коју нећу да прекршим.
   Зато Вас молим да ме обавјестите да ли можете Ви да мој афидевит задржите за последњи транспорт. Ја морам да останем последњи. Ако не можете, тад можете слободно мој афидевит да уступите како нађете за сходно, односно да га дате другом.
   Извините што Вам досађујем, али држи да сам овијем писмом растеретио моју савјест."

Вечан му покој у царству небеском!