Српска Православна Црква Свете Тројице
Божићни празници и обичаји у Србији
Божић се празнује у част рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света, и увек пада 7. јануара по Грегоријанском, а 25. децембра по Јулијанском календару. Најинтересантнији српски обичаји везани су за Божић и празнике који га прате. Тих неколико недеља око Божића представљају најлепши и најсвечанији период током читаве године, празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства, материнства и очинства.
Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу:
+++
"Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому,
нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица,
нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"
+++
Велики број људи се постом припрема за дочек Божића који представља нај радоснији хришћански празник. Божићни пост почиње 28. новембра, а завршава се причешћем 7. јануара по Грегорианском календару.
Током седмица које претходе Божићу, поједини дани се одликују нарочито лепим народним обичајима. На Вариндан (дан посвећен Светој Варвари) у неким крајевима Србије, у плитку посуду са водом потопе се зрна пшенице која ће проклијати и изникнути до Божића, и тада се гледа колико је пшеница израсла, то по народном веровању показује како ће пшеница родити наредне године. Ова посуда је често део декорације на трпези за Бадње вече. Недеље (друге, треће и четврте седмице децембра) које непосредно претходе Божићу посвећене су породици, деци и детињству, као и родитељима. У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњи дан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Па пођимо редом.
Детинци
У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са Богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завежу за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку симболику.
Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама.
Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама. Добра и штедљива деца прикупиће нешто средстава штедњом па за тај дан купиће неку малу част или поклон са којом откупљују (или како се то у народу каже „дреше“) своју слободу од оних (Мајке или Очеви) који их вежу.
Материце
У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци на пример колачима, или неким другим слаткишима.
Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.
Оци или Очеви
У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше“ поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва, државе и цркве.
Туциндан
На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се припрема печеница за Божић. Овај празник је име добио по томе што се некада печеница „тукла” крупицом соли, а касније ушицама од секире. Тог дана се коље и спрема за печење Божићна печеница. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. После божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме (некад било, сад се спомињало!).
Бадњи дан
Дан уочи Божића, шестог дана месеца јануара, прославља се Бадњи дан, који је уједно последњи и најстрожи дан божићног поста. Назив је добио по бадњаку, који пре свитања, на Бадње јутро, сече домаћин. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте и припремају трпезу за Божић.
Шта је бадњак?
Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу, Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу. Бадњак се сече пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић или храст. Стабло треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помоли Богу, помене своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.
Шта симболише бадњак?
Бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини у Витлејему, кад се Господ Исус Христос, Син Божији родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог
Бадње вече
Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!“ Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“ Печеница се уноси у собу где ce обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.
Слама
После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Господ Исус Христос, родио.
Вечера уочи Божића
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се на трпези налази разно суво воће, пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.
Положајник
На Божић, рано преподне, долази специјални гост - положајник. То је прва особа која улази у кућу на Божић. Обично се пре Божића домаћин договори с неким ко је срећне руке да дође преподне код њега у кућу.
Прва дужност положајника (у неким крајевима га зову и радован) јесте да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому. Зато он, чим уђе у кућу, а при томе добро пази да праг прекорачи десном ногом, прилази ватри и крајем бадњака џара ватру да избију варнице.
Положајник симболички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Народно је веровање да је положајник човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.
Чесница
Чесница је један од најважних обележја највећег хришћанског празника Божића и божићне трпезе.
Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. Чесница се прави на различите начине, може бити и слана и слатка, од киселог теста или домаћих кора или од кукурузног брашна, што је заостатак старих обичаја из сеоских кућа које у то време нису имале бело брашно, већ су користили кукурузно. Сматра се да назив овог обредног хлеба потиче од речи „чест“ или „част“ зато што се меси за чест (част) Исуса Христа, или зато што се ломи „на равне части“ или „чести“, на онолико делова колико је чланова породице.
У њу се ставља метални новчић (златни дукат, сребрни или обични новчић), одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Важно је напоменути да се чесница се не сече, већ се ломи рукама, а члан породице који нађе новчић у свом парчету сматра се да че наредне године имати среће. У неким крајевима обичај је да се од чеснице остави једно парче за случајног госта ,,путника намерника“.
Божић
Нај радоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља. Домаћица устаје пре свих и од теста прави погачу која се зове „чесница”
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и она је прво што се узима на Божић, пре сваког послужења. Народ се у цркви, кући па и на улици поздравља радосним Божићним поздраво:
+++
„Мир Божји, Христос се роди!“
и одпоздрављају:
„Ваистину се роди!“
+++
Ваља напоменути да се овако поздравља од Божића до Богојављења, па чак и пре почетка празника на улицама се може чути како се људи радосно поздрављају овим Божићним поздравом.
По доласку из цркве рано пре подне на Божић, у кућу долази посебни гост ,, Положајник“. По уласку у кућу, положајник поздрави све укућане Божићним поздравом, и одлази до огњишта (шпорета или пећи), отвори врата на шпорету или пећи, и бадњаком џара ватру говорећи здравицу:
+++
„Колико варница, толико срећица,
Колико варница толико парица (новца)
Колико варница толико у тору оваца,
Колико варница толико прасади и јагањаца,
Колико варница, толико гусака и пилића,
а највише здравља и весеља,
Амин, Боже дај“
+++
За добре вести и здравице домаћица га послужи и дарује неким прикладним поклоном. Црква даје посебан значај овим народним обичајима.
Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин исече део печенице за Божићни ручак и то обично леву плећку, главу и део од ребара.
Божићни ручак је најсвечанији ручак у току целе године. Почиње око поднева или нешто раније и тада сви стану за сто, домаћин се прекрсти, запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, кадионицу преда неком млађем који кади целу кућу. Ако нико не зна да отпева божићни тропар онда се наглас прочита „Оче наш“. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице.
Чесницу ломе сви укућани па и положајник са њима ако је остао на ручку. Сви укућани држећи чесницу за крајеве (обод) не пуштајући је окрећу слева на десно (супротно од казаљке на сату). Кад се три пута окрене, онда се ломи (кида), при чему се подиже рукама увис. Онај ко добије део чеснице са скривеним новчићем, по народном веровању, биће срећан целе наредене године а домаћина га дарује неким поклоном или новчаницом. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за Божићну трпезу. Ваља напоменути да се у неким крајевима овај новчићем (дукат, сребрњак или обична пара) чувају и за следећу годину када че се Боже здравља опет спремати чесница.
За прослављање Божића везани су још нека народна веровања и обичаји, нпр. да би на Божић требало да се измире сви они који су током године били у свађи, да се после ручка симболично започне неки посао како би људи целе године били вредни и како би им послови ишли од руке, да се на први дан Божића не одлази у посете и да се празник прославља у кругу породице, трпеза се не распрема од Бадње вечери до Светог Стефана (9. јануара). Веровање је у народу да се од Божића до Светог Стефана, кућа не ваља да се чисти и да се не баца ништа из куће.
Прослављање Божића предмет је и многих књижевних текстова. Један од њих је и песма „Положајник” коју је написао Добрица Ерић на основу својих сећања из детињства и доживљаја Божићног јутра. Где је Србин ту је и песма па су тако и бројне песме посвећене Божићу. „Мили српски бадњаче“, „Божић благи дан“, „Анђели певају“, „Божић, Божић бата“ само су неке из огромног репертоара.
Дечји хор "Растко" - Божић
Дечји хор "Растко" - Ој, бадњаче, бадњаче
Дечји хор "Растко" - O, да, радосне вести
Дечји хор "Растко" - Божићни тропар - Рождество Твоје
Божић у урбаној средини
Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе и пшенице. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило што симболише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.
Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан – државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:
+++
„Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!“
+++
Божић празник деце
Божић је првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростиви грех. Уосталом Божић је празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.